Da li si duhovni primalac ili neko ko samo potražuje?

Mnogi od nas imaju poteškoće da istinski prime nešto što im se ponudi. Kada neko ponudi poklon, kompliment ili ljubaznost, često  se ta  ponuda može odbiti o zid koji smo postavili oko sopstvenog srca. Cigle ovog zida izgrađene su od negativnih uverenja i emocionalnih rana nastalih zbog nekog prethodnog uskraćivanja.

Ako smo zahvaljujući religiji ili kulturi u kojoj smo odgajani naučeni da je primanje odraz sebičnosti,svaki takav čin biće neutralisan zahvaljujući takvom uverennju. Takođe,stare emotivne rane mogu dovesti do nesposobnosti prihvatanja poklona. Naši ljubavni receptori su atrofirali ako smo u životu bili meta kritikovanja,posramljivanja

,zlostavljanja, okrivljjivanja.Verovatno smo zaključili da nam ljubav nije dostupna, ili  da ljubav i dobrotu ne zaslužujemo.Ili jednostavno počinjemo da osećamo pretnju pri nagoveštaju  da je neka brižnost nama upućena.Ako nekome dozvolimo ljubaznost , šta garantuje da nas u budućnosti neće povrediti? Tada zaključujemo da bi jedino ispali glupi kada bi to dozvolili! Možda je ipak najbolje da zaštitimo srce od bilo kakve ranjivosti.Odbijajući ljubaznost drugih, štitimo sebe od razočaranja i bola. Nažalost, na taj način sebi uskraćujemo negu koja nam je itekako potrebna da bi smo se razvijali i napredovali.

Uzimanje naspram primanja

Kada sebi dozvolimo da bez straha prihvatamo poklone,samim tim isceljujemo onaj nežni deo nas koji čezne za ljubavlju, prihvatanjem i razumevanjem.Tada osećamo svu lepotu i nežnost primanja i prihvatanja. Kada sebi zabranimo da prihvatamo na ovaj dubok,osećajan način , naša čežnja ne prestaje, već se pretvara u suprotnost, u nešto što zahteva.Mi tada procenjujemo osobu da bismo videli da li ispunjava naša očekivanja, da li je vredan prijatelj ili partner. Bavimo se administracijom tajnih testova lojalnosti da bismo utvrdili da li želimo da ostanemo sa nekim ili ne.Naše srce se sakriva dok naš ego žudi za osećajem zadovoljenja na načine koji zapravo ne zadovoljavaju našu dušu.

Na primer, da li naš partner ili potencijalni partner obavlja kućne poslove koje mi od njih zahtevamo. Da li su raspoloženi za sex kada je to nama potrebno? Da li ispunjavaju naše zahteve,ali nas ne preopterećuju svojim potrebama? Da li provode vreme sa  nama kada mi to želimo, gledaju filmove koji se nama gledaju , a daju nam dovoljno prostora kada god je to  nama potrebno? Ukratko, da li smo postali oni što samo uzimaju, oni što su sami sebe progutali svojom neutoljenom glađu za pažnjom, misleći sasvim malo o potrebi drugog?

U redu je želeti stvari. Za mnoge od nas je teško direktno tražiti ono što želimo, posebno ako su naše potrebe tokom odrastanja bile zanemarivane. Imati potrebe nije ništa zbog čega bi se trebalo stideti; to je deo ljudskog bića.

Važno pitanje je šta zapravo želimo? Možda ljubaznost, naklonost, briga, dobra komunikacija i uvažavanje i razumevanje? Možemo li pustiti  u srce te dobre stvari kad do nas stignu?

Možemo li pronaći ravnotežu između zadovoljavanja vlastitih potreba i viđenja ljudi kakvi jesu – prepoznavanja da imaju potrebe i čežnje, baš kao i mi? Možemo li ih prihvatiti kao ranjivu, nesavršenu osobu, poput nas samih?

Zahvalnost

Još jedan simptom naše nesposobnosti da primimo je nesposobnost da osetimo i izrazimo zahvalnost. Ako se držimo očekivanja o tome šta bi drugi trebalo da nam pruže, možda ćemo imati malo zahvalnosti za ono što smo dobili. Njihovu dobrotu i brigu možemo uzimati zdravo za gotovo, zbog čega se osećaju necenjeno ili ogorčeno. Stvara se klima za intimnost dok cenimo ono što smo dobili i učestvujemo u ljubavnom plesu uzajamnosti.

Sledeći put kada neko ponudi lepu reč ili delo, pogledajte koliko jako možete da osetite: zastanite, udahnite i dozvolite da se pažnja slegne u vašem telu. Umesto da se osećate obaveznim da odgovorite odmah – osim možda iskrenim „hvala“ – jednostavno primetite kako se osećate unutra da biste primili poklon. Da li to dotiče neku čežnju da se vidi ili ceni? Budite nežni prema tom nežnom mestu u stomaku ili grudima i dozvolite da se dobar osećaj ukoreni  onoliko  duboko koliko želi.

Izvor : https://www.psychologytoday.com/us

Autor: Džon Amodeo

Prevod i adaptacija: Vesna Radivojević