Kako sramota oblikuje naše lažno ja

Koliko god da smo vredne i autentične osobe, možda ćemo otkriti da nismo uvek iskreni prema sebi i autentični sa drugima. Umesto da budemo i pokazujemo svoje autentično ja, možda smo razvili način postojanja koji pokušava izgledati dobro, ugoditi drugima i izbeći bol zbog sramote.

Možemo oblikovati sebe koje zapravo nismo mi. To se često naziva našim lažnim ja. Kao što je rečeno u mojoj knjizi Autentično srce, više volim da zovem naše „izmišljeno ja“.

Čuveni psiholog Carl Rogers često nas je pozivao da živimo na način koji on naziva „kongruentnim“. To znači da je ono što izrazimo u skladu sa onim što osećamo iznutra. Ako se osećamo ljuto ili povređujemo, to priznajemo i poštujemo; ne trepnemo osmeh ili se pretvaramo da smo dobro. Biti koherentan znači imati svest i hrabrost da budemo emotivno iskreni i iskreni prema sebi, što stvara osnovu za autentičnost sa drugima.

Autentičnost sa nama samima i drugim čini osnovu za istinsku prisnost sa drugima. Ne možemo uživati u dubokim i zadovoljavajućim vezama ako nismo emocionalno iskreni i autentični.

Zašto je tako teško biti autentičan i skladan u našim životima i odnosima? Ono što nas često oblikuje i odvlači je težak i nepriznat osećaj srama.

U svojoj psihoterapijskoj praksi tokom poslednjih 40 godina, svoje klijente sam podučavao o stidu – istražujući koliko su sramota i strah često nesvesni pokretači ponašanja koje ih oduzima. Nežno skretanje pažnje na sumorne načine na koje se stid pokaže često je prvi korak ka življenju autentičnijeg i zadovoljnijeg života.

Photo by Alan Cabello on Pexels.com

Sramota – taj grizući osećaj za grešku, neispravnost i nedostojnost ljubavi – natera nas da izgradimo sopstvo za koje mislimo (ili se nadamo) da će biti prihvatljivo za druge. Budući da su odbačeni, protjerani i poniženi spadaju u najteža ljudska iskustva. Možemo da produbimo svoju anksioznost i iscrpimo se pokušavajući da upotrebimo našu inteligenciju u shvatanju ko smo zapravo, da bismo osvojili prihvatanje i ljubav za kojom žudimo. Umesto da se opustimo u svoje prirodno, autentično ja, mi se uvijamo u čvorove da bismo pripadali i osećali se sigurno.

Kad nas je iskustvo naučilo da nije sigurno biti autentičan, dugo i naporno radimo na dizajniranju i poliranju sopstva zbog koga mislimo da smo prihvatljivi. Za neke ljude ovo bi moglo da pokaže našu razboritost, lepotu ili smisao za humor. Za druge bi moglo biti zabavno bogatstvo ili moć pokazati svetu koliko smo „uspešni“. Možemo težiti da budemo bolji od drugih ili posebni kako bismo bili voljeni.

Pokušaj da budemo neko ko nismo, je iscrpljujuće. Mnogi od nas su bili toliko gonjeni da stvaraju lažno sebstvo da smo izgubili dodir sa dobrotom i lepotom onoga što u stvari jesmo.

Sramota i autentičnost

Sramota i autentičnost idu ruku pod ruku. Ako se držimo osnovnog uverenja da smo pogrešni, onda ovaj mentalni / emocionalni konstrukt boje ko smo i šta predstavljamo svetu. Sramota nas uslovljava da izgubimo kontakt sa spontanim, radosnim detetom u nama. Život postaje ozbiljan posao. Internalizujući poruku da nema mesta da budemo naše autentično ja, sa svojim snagama i ograničenjima, mi se odmičemo od sebe. Naš osećaj sopstvene vrednosti može rasti samo u atmosferi potvrđivanja ko smo, što uključuje potvrđivanje celog raspona naših osećaja i uvažavanje naših potreba, želja i ljudskih ostvarenja.

Kad spoznamo kada sramota deluje i kako nas obuzima, počinje da opada njen destruktivni uticaj na nas. Postepeno, možemo da se počastimo i stanemo iza sebe, bez obzira na to kako nas drugi procenjuju. Sve više shvatamo da nemamo kontrolu nad onim što drugi misle o nama. Držeći se poštovanja i dostojanstva krećemo se uzlazno – premeštajući naše stvarne ili zamišljene misli o tome kako nas doživljavaju drugi. Otkrivamo kako oslobađanje i osnaživanje znači biti naše autentično ja.

Ograničenja jezika otežavaju razgovor o autentičnosti. „Autentično ja“ zaista je pogrešno. To implicira da postoji neki idealan način postojanja i da moramo pronaći svoje autentično ja. Ako se u mislima držimo konstrukcije o tome šta znači biti naše autentično ja, propustićemo poentu.

Biti autentičan je glagol, a ne imenica. To je proces svesnog uočavanja stalno promenjivog toka doživljaja u nama, osim zagađujućih uticaja sramote i našeg unutrašnjeg kritičara. Mi sebi dajemo potpunu dozvolu da primetimo šta osećamo, osećamo i razmišljamo u ovom trenutku – i spremni smo da pokažemo to.

Sramota se povlači pred blještavom svetlošću pažnje i veštim radom s njom. Kao što prepoznajemo da možemo imati sramotu, ali da nismo stid – slobodnije možemo raširiti krila i uživati u svom dragocenom životu.

Autor: Džon Amodeo Phd, autor knjige Autentično srce

Izvor: https://psychcentral.com/

Naziv original teksta: How Shame Shapes Our False Self

Prevod: Vesna Radivojević

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: