Dezintegracija duha

Kome je važno autentčno izražavanje ? Zašto danas trpi bliskost u odnosima, kojim ponašanjima dovodimo do njenog iščezavanja?

Današnje kafenisanje sa dragom osobom mi je donelo neverovatno korisnu spoznaju. Znam 🙂 da su ciljevi extra, da bez postavljanja istih postajete po malo nakrivo nasađeni, skloni menjanju mišljenja kako pirne vetrić, pa tako lelujate kao jesenji list po prohladnom vremenu. Ima i to svoju draž, ne mislim da je loše menjati pravac,kada za to dođe trenutak, ali istrajati do tog pravog trenutka,e to je pitanje unutrašnje postavljenosti na mesto i determinisanosti. Naime, vidim danas na toj kafici, osobu koja zna šta želi , svesna je onoga što joj stoji na putu da dostigne famoznu sigurnost, odredila je koordinate, i snažno se uzda u sebe i ljubav koja je vodi i zbog koje je spremna da raste još više. Zanimljivo je kada vas sa ekrana savetuju da „budeš svoj“ , “ da veruješ u sebe“ , “ da ne odustaješ“ , ali još je lepše kada to ugledaš i u prirodi, bez filtera , i shvatiš da i te poruke ne znače svakom istu stvar, niti će ih svako primeniti na isti način.

Još je lepše od svega kada se usudiš da uprkos strahu od neizvesnosti, opet zakoračiš u nepoznato,jer jednim svojim iskonskim delom znaš da jedino tako možeš sebe pogledati u ogledalu. Jedino tako ostaješ u životu.

Da li je onda autentičnost odraz svega čemu smo posvećeni tog trenutka? Jeste. Da li smo dužni da druge ne uogražavamo u tom kretanju? Jesmo. Da li nestaje bliskosti jer prestajete da budete manifestacija tuđih želja? Da. Kome to koristi? Svakom ko je spreman da prihvati činjenicu da je svakom od nas potrebno da izrazi sebe a da zbog toga ne bude izopšten, ismejan, degradiran Svakako počinje od porodice,i od toga u kojoj meri smo spremni da to predočimo svojim potomcima voljenim.