Zahvalnost

Drago mi je da mogu da budem svesna potrebe da se zahvalim za lepo,ružno, standardno, adekvatno, neadekvatno,kooperativno,razarajuće,

provokativno,proaktivno, nasumično,porodično i za nebrojeno drugih stanja i situacija,ljudi, ideja,istina,i svega što čini i ne čini moj život.

Zahvalnost me čuva od arogancije( koja me je dosta dugo vozala -naučeno od okruženja), ali i od apatije, snishodljivosti i inferiornosti.

Potrebno mi je da budem bezuslovno voljena i prihvaćena,ali kako da to osetim,ako ja nisam praktično ni zakoračila u bezuslovno prihvatanje drugih? To je bila početna tačka.

Kako to ostvariti? Da li ne osuđivanjem,ili prihvatanjem činjenice da je svako od nas podložan grešci,a da savršenstvo nije nama namenjeno?

Ako sam ja samo ljudsko biće koje teži opstanku,a u procesu toga uči i razvija se svakodnevno,ali ne odvojeno od drugih,već zahvaljujući drugima, zašto onda ne voleti i biti voljen? Da li imam opciju ? Nemam, ako mi je namera da opstanem i da se razvijam.

Negde sam pročitala da koliko smislenih međuljudskih veza ostvariš , da je utoliko život smisleniji! Da ako se dvoje ne razvijaju zajedno,da će se svakako taj razvoj desiti odvojenim putanjama. Da li se to nekom sviđa ili ne(moja višegodišnja namera bila je da ide zajedno, ali je bilo suprotno,i ok tako je), nije toliko značajno koliko saznanje da život i bez toga ima jedinstvenu svrhu za svakog od nas. Ta svrha je rast i razvoj, ta svrha smo mi upućeni jedni na druge,i zaljubljeni u međusobne nesavršenosti. Samo nas one čine realnim ljudskim bićima. Zato zahvaljujem što ste ovde, što svaki dan ima smisla jer u svakom po nešto novo naučim o sebi, drugima i sa radošću čuvam to saznanje.