Do nedavno, neuronaučnici su mislili da su ćelije zvane glia igrači koji podržavaju nervni sistem, pomažući da komunikacija ćelija mozga bude u radnom stanju. Naučnici su se fokusirali više na 100 milijardi nervnih ćelija mozga zvanih neuroni. Nedavne studije, međutim, sugerišu da glija igra vitalnu ulogu u komunikaciji moždanih ćelija, a možda i u razvoju ljudske inteligencije.
Dugo se verovalo da ćelije poznate kao glia (od grčke reči „lepak“) ne pružaju ništa više od podrške nervnim ćelijama.
Istraživanja pokazuju, međutim, da su glija ćelije aktivni učesnici u funkciji mozga.
Nakon što je legendarni genije Albert Ajnštajn umro 1955. godine, njegov mozak je izvađen iz njegovog tela i stavljen u teglu formaldehida. Tokom narednih 30 godina, naučnici su ispitivali male delove njegovog mozga, nadajući se da će otkriti tragove genija velikog čoveka. Većina ljudi je očekivala da će Ajnštajnov mozak biti veći od proseka. Ali nije bio. Niti je bilo nečeg neobičnog u pogledu broja ili veličine njegovih neurona, moždanih ćelija odgovornih za sve, od disanja do razmišljanja.
Zatim, kasnih 1980-ih, otkriveno je nešto što je bilo drugačije u Ajnštajnovom mozgu. Imao je više moždanih ćelija zvanih glija, posebno u asocijativnom korteksu, delu mozga uključenom tokom maštanja i složenog razmišljanja. U početku, naučnici su ovo otkriće smatrali iznenađujućim i zbunjujućim.
Dugo su verovali da glijalne ćelije služe isključivo kao podrška neuronima.
Do tada jedine poznate dužnosti ovih ćelija - zadaci kao što su prenošenje hranljivih materija do neurona i čišćenje mrtvih nervnih ćelija i drugih ostataka - bili su, na kraju krajeva, naizgled manje važni.
Nedavna istraživanja su, međutim, preusmerila pažnju na gliju. Sada je poznato da su glijalne ćelije aktivni igrači u formiranju i funkcionisanju sinapsi, malih praznina između neurona koji im omogućavaju da komuniciraju jedni sa drugima. Tekuća istraživanja u ovoj oblasti dovode do:
-Boljeg razumevanje načina na koji moždane ćelije komuniciraju i obrađuju informacije.
-Uvid u razvoj mozga.
-Novi pristupi lečenju neuroloških poremećaja, uključujući hronični bol.
Jedan od razloga zašto su naučnici tako dugo potcenjivali gliju je taj što nisu videli dokaze da ove ćelije komuniciraju jedna sa drugom.
Neuroni „govore“ kroz sinapse generišući akcione potencijale, električne impulse koji pokreću hemijsku komunikaciju između neurona i podstiču više impulsa u drugim neuronima. Ali glijalne ćelije nemaju sposobnost da generišu akcione potencijale. Nedavni napredak u tehnologiji snimanja pomogao je naučnicima da otkriju da glia zapravo komunicira, hemijskim, a ne električnim putem.
Istraživanja su ubrzo otkrila da glijalne ćelije „razgovaraju“ ne samo među sobom, već i sa neuronima. Neuronaučnici su otkrili da glija ima receptore (prihvatne stanice) za mnoge iste hemijske poruke koje koriste neuroni. Ovi receptori im omogućavaju da prisluškuju neurone i reaguju na načine koji pomažu u jačanju njihovih poruka.
Studije su pokazale da bez glijalnih ćelija, neuroni i njihove sinapse ne funkcionišu kako treba. Na primer, otkriveno je da neuroni uklonjeni od glodara formiraju vrlo malo sinapsi i da proizvode vrlo malo sinaptičke aktivnosti sve dok nisu bili okruženi glijalnim ćelijama poznatim kao astrociti. Kada su astrociti uvedeni, broj sinapsi je skočio, a sinaptička aktivnost se povećala za 10 puta.
Dodatna istraživanja podržavaju ideju da je glija važna u formiranju sinapsi. Istraživači su otkrili, na primer, da astrociti luče hemikaliju zvanu trombospondin koja podstiče formiranje sinapsi u neuronima.
Glija takođe doprinosi normalnom uništavanju sinapsi koje se dešava tokom razvoja mozga. Poput obrezivanja obraslog drveta, mozak u razvoju prekida nepotrebne veze da bi pojednostavio svoja kola. Nedavne studije sugerišu da glija može da podstakne ovaj proces uz pomoć imunog sistema. Nenormalno „orezivanje“ zdravih sinapsi može biti faktor neurodegenerativnih poremećaja poput Alchajmerove bolesti, zbog čega je još važnije razumeti kako glija doprinosi ovom procesu.
Osim što pomaže u izgradnji i uništavanju sinapsi, glija može biti uključena u funkcije mozga kao što je učenje na direktniji način. Neke vrste glije obavijaju aksone, "žice" koje povezuju neurone, formirajući izolaciju zvanu mijelin. Kada se životinje čuvaju u stimulativnim za učenje okruženjima, mijelinizacija se povećava, što sugeriše da glijalne ćelije mogu aktivno doprineti učenju.
Razumevanje kako i zašto komunikacija sa glija pomaže naučnicima da preispitaju kako mozak funkcioniše i kako da ga leče kada dođe do prblema. Glija je povezana sa različitim neurološkim poremećajima kao što su disleksija, autizam, mucanje, gluvoća u tonu, hronični bol, epilepsija, poremećaji spavanja, pa čak i patološko laganje.
Kako se istraživanje glije nastavlja, ove ranije manje shvaćene moždane ćelije - možda izvor Ajnštajnovog genija - nastaviće da stvaraju naslove
Tekst preuzet sa https://www.brainfacts.org/ Glia: the Other Brain Cells
Prevod i adaptacija:Vesna Radivojević
MOZAK = Mamin Optimistični Zabavni Autentični Kutak 