Ono što očekuješ od sebe potiče od tvog temperamenta i od tvojih roditelja.
Deca su oblikovana prirodnom selekcijom da apsorbuju pravila svojih roditelja, pretvarajući ih u samoočekivanja.
Razlike u ponašanju roditeljske brige i temperamentu deteta utiču na to koliko snažno deca internalizuju pravila svojih roditelja.
Detetovo prilagođavanje očekivanjima vršnjaka može ublažiti ili nadoknaditi njegova ili njena unutrašnja očekivanja.
Ovaj tekst se fokusira na prirodu i poreklo unutrašnjih očekivanja. Odakle dolaze naša unutrašnja očekivanja? Zašto neki ljudi imaju jaka, jasna unutrašnja očekivanja koja nastoje da ispune, dok drugima nedostaje jasan unutrašnji kompas? Ovaj tekst opisuje šta je nauka o ličnosti otkrila o unutrašnjim očekivanjima, dok će se budući tekst fokusirati na ono što znamo o spoljnim očekivanjima.
Poreklo unutrašnjih očekivanja
Odakle uopšte dolaze očekivanja koja imate za sebe? Jednom rečju, roditelji. Roditelji očekuju da se njihova deca ponašaju na određeni način. Roditelji imaju pravila koja žele da njihova deca poštuju. Roditelji imaju moralne vrednosti i standarde po kojima žele da njihova deca žive. Roditelji uče decu ovim pravilima i vrednostima i eksplicitnim uputstvima i dajući primere svojim ponašanjem.
Učenje dece o pravilima je jednosmerna ulica, a ne dvosmerno pregovaranje. Na primer, kada deca uče jezik svojih roditelja, nema diskusije o tome koju reč treba da upotrebimo da označimo nešto ili gramatička pravila koja određuju značenje rečenica. Deca moraju jednostavno prihvatiti pravila jezika ako žele da razviju vitalno važnu sposobnost komunikacije.
Deca se takođe moraju pridržavati pravila koja štite zdravlje i bezbednost deteta, na primer, šta smeju, a šta ne smeju da jedu i gde smeju ili ne smeju da budu. Sposobnost da se apsorbuje i poslušno sledi ovakva pravila može bukvalno da odredi život ili smrt.
Prema evolucionoj psihologiji, sklonost da se pravila shvataju ozbiljno i da ih dogmatski sledimo verovatno je održala naše pretke u životu tokom detinjstva. Deca koja su umela da poštuju pravila bez napora i bespogovorno bila su deca koja nisu jela otrovne biljke ili lutala tamo gde su grabljivice lutale. Deca koja su imala problema sa poštovanjem pravila bila su žrtve prirodne selekcije. Kao potomci dece koja su bila prirodni sledbenici pravila, većina dece danas je unapred pripremljena da brzo nauči pravila i usvoji ih. Kada se roditeljska pravila internalizuju, očekivanja vaših roditelja od vas postaju vaša sopstvena očekivanja od vas samih.
Razlike u internalizovanju pravila
Iako je tendencija da se pravilo brzo internalizuje možda evoluirala kao prirodna tendencija, i temperament deteta i stil roditeljstva određuju snagu internalizovanih, unutrašnjih očekivanja. Čak su i Pavlovljevi psi, poznati po tome što su pokazali kako okruženje oblikuje ponašanje, pokazali razlike u temperamentu koje su uticale na njihovu sposobnost da budu uslovljeni. Isto važi i za decu. Neka deca poseduju ono što psiholozi nazivaju temperamentnim otporom na kontrolu (Bates, Pettit, Dodge, and Ridge, 1998) što ometa njihovu sposobnost da internalizuju pravila. U ekstremnom obliku, ova tendencija se može manifestovati kao opozicioni prkosni poremećaj (Kim, Cho, Kim, Kim, Shin i Ieo, 2010). Nasuprot tome, deca koja pokazuju temperamentnu pravilnost, upornost i pozitivno raspoloženje imaju veću verovatnoću da internalizuju pravila.
Ponašanje roditelja takođe utiče na to koliko snažno deca internalizuju pravila.
Permisivno ili zanemarljivo roditeljstvo ne daje deci jasna pravila koja treba da internalizuju. Roditelji koji su strogi, ali hladni i grubi – to se zove autoritarno roditeljstvo – imaju tendenciju da imaju decu koja se spolja pridržavaju pravila, ali koja se osećaju ogorčeno i možda neće u potpunosti usvojiti ova pravila. Roditelji koji svojoj deci predstavljaju jasna, dosledna pravila na ljubazan i pun ljubavi – to se zove autoritativno roditeljstvo – veća je verovatnoća da će imati decu koja pravila internalizuju.
Faktori koji mogu ublažiti unutrašnja očekivanja ili nadoknaditi nedostatak unutrašnjih očekivanja
Mala deca koja internalizuju očekivanja svojih roditelja u snažna unutrašnja očekivanja mogu biti prilično dogmatična o ispravnom i pogrešnom. Za njih ne postoji razlika između istine moralnog pravila i istine prirodnog zakona. Za njih su određene stvari uvek ispravne ili pogrešne za sve ljude u svim okolnostima, kao što je zakon gravitacije isti za sve (Johnson, 2007).
Žan Pijaže (1932/1997) opisao je ovu zbrku između subjektivnih ljudskih osećanja o ispravnom i pogrešnom i objektivnih činjenica o moralnom realizmu prirodnog sveta. Kao moralni realisti, veoma mala deca pokazuju tvrdoglavu sigurnost da su pravila svoje porodice tačna. Čvrsta poslušnost je uvek dobra, a neposlušnost uvek loša. Čak su i pravila igre apsolutna i neprikosnovena za decu uzrasta od 2 do 5 godina—postoji samo jedan pravi način igranja i pravila se ne mogu menjati.
Obično je ova nefleksibilnost unutrašnjih očekivanja ublažena iskustvima sa drugom decom tokom školskih godina. Deca koja imaju dovoljno empatije uče da vide svet iz perspektive druge dece koja dolaze iz različitih sredina i koja imaju različita očekivanja. Obično postajemo osetljivi na očekivanja drugih, učimo da pravimo kompromise i razvijamo nove sporazume o pravilima. Na kraju, kroz samoispitivanje, možemo shvatiti da nije svaka ideja koju smo nasledili od roditelja istinita.
Kao što ćemo videti u sledećem blog postu, neki od nas koji imaju jaka unutrašnja očekivanja nikada ne podese odgovor za očekivanja drugih.
Postajemo ono što Rubin naziva Ispitivač — neko ko je skeptičan prema svim idejama koje ne odgovaraju njihovim unutrašnjim očekivanjima.
A neki od nas koji nisu razvili jaka unutrašnja očekivanja kompenzuju tako što obraćaju pažnju na ono što drugi očekuju od nas. Postajemo ono što Rubin naziva Dužnik.
Tekst preuzet sa https://www.psychologytoday.com/int
Where Do Your Expectations of Yourself Come From?
Prevod i adaptacija:
Vesna Radivojević
MOZAK = Mamin Optimistični Zabavni Autentični Kutak 